Home

Piše: Ivana Tomić

Kada potičete iz umetničke porodice i bije vas glas da ste rođeni pod srećnom zvezdom, neće vam nikako biti lako da dokažete koliko zapravo vredite. Rediteljki, glumici i bivšoj manekenki Sofiji Kopoli nikada nije pomogla činjenica da potiče iz umetničke sredine, već je zbog toga osećala veliki pritisak i želju da se dokazuje i potvrđuje kao autor. Nije se odrekla prezimena kao što je to uradio njen rođak Nikolas Kejdž, već se dokazala kao samostalni umetnik koji ima jako poznatog oca. Gotovo nikada nećete pročitati u novinama njeno ime, a da nakon toga ne dođe epitet „ćerka poznatog režisera Frensisa Forda Kopole“, kao da se ignoriše činjenica da je i ona sama dobitnik nagrade Oskar, a ne samo njen otac.

Svaki autor ima svoj prepoznatljivi pečat, prostor iz najlakše crpe ideje i simbole za stvaralaštvo, okruženje u kojem odrasta, kroz koje se najčešće katkada i nerado kreće. Sofija Kopola pokazuje da ni sve senke i baruštine njenog okruženja ni malo ne utiču na njenu, nesumnjivu, kreativnost i izraz. Preresla je epitet „deteta poznatog režisera“ i konačno se izborila za svoje mesto u surovoj holivudskoj mašineriji. Tema kojoj se uporno vraća jeste priča o ljudima koji se nalaze u zlatnim kavezima svog ugodnog života i jednostavno ne pronalaze izlaz iz toga. Da li tako otkriva tajne svoje porodice, gde se i sama osećala tako usamljeno? Najverovatnije.

U režiranju filmova Sofija se trudi da u stilu italijanskog režisera Mikelanđela Antonionija stvori sanjalačku izolaciju likova koji životare u svom habitatu učmale sredine. Kod Sofije to postaje nešto ličnije, jer u njenom slučaju ona deli ta osećanja sa svojim likovima: odrastanje u luksuzu, život po hotelima, odrastanje u senci figure jakog oca, itd. Želi da pokaže kako i bogati imaju ozbiljne probleme. Mislim da je dosta filmova koji se bave socijalnim temama, a morate priznati da je jedan Majkl Mur sasvim dovoljan ovom svetu, pa je bio red da se neko pozabavi i drugom stranom medalje poznatih. A ko će bolje pričati o tome, ako ne ćerka slavnog režisera koja je morala mnogo da se bori kako bi izašla iz senke svoje porodice i velikog prezimena.

 

SOFIJA

Rođena je 14. maja 1971. godine kao ćerka jedinica reditelja Frensisa Forda Kopole i scenografkinje Eleonor Kopole. Od malih nogu Sofija je imala priliku da zakorači u čudesni svet filma. Još kao beba se pojavljuje u očevom filmu „Kum“ glumeći bebu dečaka na krštenju. Sa petnaest godina započela je svoju manekensku karijeru za Šanel, a zatim se oprobala i kao dizajner. Njeni modeli su se prodavali širom Japana. Početkom 1984. godine vraća se filmu i ostvaruje uloge u različitim filmskim žanrovima. Mnogi kritičari počinju da polemišu oko talenta mlade Sofije i tvrde da je jedini razlog što dobija uloge činjenica da je ćerka čuvenog reditelja. U trenutku kada se dohvatila kamere i omiljenog hobija bogataške dece, režije, ljudi su se samo smeškali i klimali glavom ne verujući da će Kopolino najmlađe dete pa još i ženskog pola ikada postati ozbiljan autor. Posle dva ne tako uspešna poduhvata, najzad trijumfuje filmom „Izgubljeni u prevodu“ 2003. godine. Usledile su prve pozitivne kritike na njen rad i brojna priznanja u vidu nagrada, a među najprestižnijim je osvojila Oskara i Zlatni globus za scenario. Nakon dugogodišnjeg prijateljstva sa američkim režiserom Spajkom Džounsom, Sofija se udala. Taj brak nije potrajao i par se rastao nakon četiri godine braka. Zatim se Sofija seli u Pariz i tu upoznaje ljubav svog života Tomasa Marsa, pevača grupe „Feniks“, sa kojim ima dve ćerke Romi i Kosimu. 2004. godine Sofija je postala treća žena u istoriji i prva američka žena koja je nominovana za Oskara za najboljeg režisera. 2004. Druge dve nominovane žene su bile pre nje Jane Campion (Novi Zeland) i Lina Wertmuller (Italija).

„Bilo je dosta ženskih režisera kada sam ja počinjala. To je ohrabrujuće. Možda zato što se ovom poslu morate u potpunosti predati, a ako još imate i porodicu, biće vam još teže da uspete. Ali isto tako postoje i žene hirurzi. I puno žena koje rade u filmskoj industriji.“ Sofija Kopola

 

„Izgubljeni u prevodu“

2003. godine Sofija Kopola je zaslužila svoje mesto u svetu nezavisnog filma kada je napisala i režirala film „Izgubljeni u prevodu“. Film koji je snimljen za samo 27 dana i u kome su vrlo često glumci morali da improvizuju, predstavlja pravo malo remek delo. Iako mnogi kritičari osporavaju njegovu vrednost, mislim da on zavređuje našu pažnju. To je mali film koji odaje počast bliskim prijateljstvima koja možda ne traju dugo, ali ostaju zapamćena do kraja života. Autorka je bila vrlo dosledna, od izbora glumaca do činjenice da nijedan japanski dilamog nema prevod (pa se stvarno i osećate kao da ste izgubljeni u prevodu). Scenario je pisala za Bila Mareja i da on nije prihvatio da igra glavnu ulogu, film najverovatnije ne bi ni bio snimljen. Rediteljka čak nije bila sigurna da li će se Bil Marej uopšte pojaviti na snimanju jer su imali samo usmeni dogovor oko uloge. Njen otac, Frensis je insistirao da film snimi u high definition video jer je smatrao da je to budućnost savremenog filma, ali je ona ipak izabrala filmsku traku jer se tako film čini više romantičnim.

 

„Marija Antoaneta“

Kirsten Danst je bio sjajan izbor za ovu ulogu  princeze teške sudbine koja se udala za francuskog mladog i indiferentnog kralja Luja XVI. Osećajući se izolovanom na kraljevskom dvoru prepunom skandala i intriga, Marija Antoaneta prkosi i dvoru i puku ponašajući se kao rok-zvezda ili možda Paris Hilton?! Prvi utisak koji ostavlja ovaj film jeste da je u pitanju skup film, opsjednut površinama i površnostima, sa dvoranima koji govore kao isprazni akteri reality show-a, sa kinematografijom koja više pripada stranicama Voga nego filmskoj umjetnosti. Ali upravo tu leži i kvalitet ovog ostvarenja, jer on predstavlja kritiku savremenog konzumerskog društva.

Glavna kostimografkinja je bila čuvena Milena Kanonero (prethodno je radila filmove “Vatrene kočije”, “Bari Lindon”, “Odiseja u svemiru 2001″). Za film o Mariji Antoaneti dobila je trećeg Oskara. Njena asistentkinja u radu na kostimima je bila našeg porekla, kostimografkinja beogradskog Narodnog pozorišta, Bojana Nikitović.

Suštinu lika vidimo u sceni kada Marija Antoaneta prvi put stupa na francusko tlo. Dolazi versajska svita da je presvuče. Baca sve sa nje, kao da želi time da izbriše njenu prošlost i identitet koji je postojao do tog trenutka, i srede joj frizuru i nakite je kako bi se uklopila u dvorsku prefinjenost tog vremena.

Kako piše u jednom članku “London Times”-a, Kopola je pre početka snimanja poklonila Kanonerovoj kutiju kolača macaroons u pastelnim bojama. Zna se kako su krhki i bledoliki, tek malo obojeni finim, suptilnim bojama. „Ovo su boje koje ja volim”, rekla je Sofija glavnoj kostimografkinji. Upravo je tu pogodila suštinu perioda na jedan vrlo osoben način.

„Najveći problem jeste napisati kraj. Ne trudite se da ga pronađete, on je već tu“ Sofija Kopola

 

„Negde“ – portret savremenog Los Anđelesa

Sam naziv nam govori da bi ovo moglo da se desi bilo gde na svetu, a opet Sofija smešta radnju ove drame u savremeni Los Anđeles i prati glumca Džonija Marka (Stephen Dorff) koji se spotiče kroz život. Posle neočekivane posete jedanaestogodišnje kćerke Kleo (Elle Fanning), Džoni počinje sa preispitivanjem svog života. Za sve Dorfove fanove ovaj film predstavlja neverovatno blago jer morate priznati da je u poslednje vreme njegova karijera nekako zamrla. Njegovu ćerku igra mlađa sestra Dakote Fening, Eli Fening.

Ovaj film nagrađen je Zlatnim lavom na 67. međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji. Predsednik žirija ovogodišnje Mostre, američki reditelj Kventin Tarantino, rekao je da je žiri jednoglasno izabrao Sofijin film  kao najbolji, posle 11 dana festivala na kome je u konkurenciji za nagradu bilo 24 ostvarenja. A beogradska publika je imala priliku da ovaj film pogleda na FEST-u.

 

Advertisements