Home

Piše: Maja Ladolež

Da li postoji osoba koja je odgledala sve filmove Takashi Miikea, od 1991. do sada?

Sa preko 70 naslova, on je potpuno neuhvatljiv. Najbolji živi japanski reditelj, a po mnogima najbolji svetski reditelj danas. Njegov najveći fan je kolega Kventin Tarantino, koji se pojavljuje u jednoj od uloga u prvom japanskom vesternu, inspirisan špageti vesternima Serđa Leonea, takođe jedini Miikeov film na engleskom jeziku je „Sukiyaki Western Django“ (2007).

Ali, ko je ovaj čovek?

O njegovom životu se gotovo ništa ne zna. Intervjue daje vrlo retko i isključivo na japanskom jeziku. Da li taj čovek radi još nešto sem što snima filmove? To ne znam, samo znam da je neumoran. Da li ga pokreće ambicija, ili ona njegova stara da su najbolje godine za reditelja od dvadesete do četrdesete? S obzirom da su kako on misli njegove najbolje godine prošle, ima 52, on ipak i dalje neumorno izbacuje filmove jedan za drugim, nekad preko pet naslova godišnje. Glumci koji su sarađivali sa njim kažu da nije nervozan, da nikad ne viče, vrlo je smiren i apsolutno uživa dok radi na filmu. Rad na niskobudžetnim filmovima za njega znači slobodu. Njegova energija i strast zarazno utiču na celu ekipu, čak i kad zna da nema dovoljno vremena ili novca da snimi kako želi, to mu nikada nije problem, on tada izmisli novu scenu u okviru budžeta i vremena koje ima. Put mu je otvorio njegov prethodnik (još uvek aktivan, 89 godina star – Seijun Suzuki) svojim filmovima B produkcije, dok je za razliku od Suzukija Miike imao sreću da bude prepoznat u trenutku u kom živi i stvara.

Film „Ōdishon” (1999) zaprepastio je svet, postao veliki hit, a Takashi Miike svetski poznat reditelj. Možda ne i njegov najbolji film, ali svakako najznačajni jer se Miike na taj način predstavio kao autor koga ne zanima da se ograniči žanrom. Vrlo inteligentno i neuhvatljivo on se poigrava žanrovskim odrednicama da bi ih na kraju poništio. Niti je melodrama, ni horor, završnica je apsurd. Film je snimljen po kultnom romanu Rju Murakamija „Audicija” (1997) koji se može naći i u našim knjižarama. Mnogi njegovi filmovi nemaju veze jedni sa drugima. Odlična „Black Society Trilogy” o jakuzama, u trećem filmu te trilogije „Ley Lines” (1999) on posebno obraća pažnju na veliki problem japanskog društva kao i nezainteresovanost da se pomogne nejapanskom stanovništvu da se što lakše asimilira.

Mjuzikl sa elementima horora, farse i apsurda „The Happiness of the Katakuris” (2001) baziran na crnoj komediji „The Quiet Family” (1998), inače film prvenac mlađeg korejskog kolege, odličnog Kim Ji-woona. „Izo” (2004) je simboličan, nezavistan, art film, o reinkarnaciji samuraja koji ubija svakog na koga naiđe. Samuraj Izo Okada je poput kritike japanskog političkog sistema. „One Missed Call” (2004) komercijalni horor, sa pop zvezdom i glumicom Kou Shibasaki u glavnoj ulozi. Često snima filmove i po popularnim video igricama, animama, mangama.

Najveći uspeh posle filma „Ōdishon” imao je brutalan, kontraverzni  film „Ichi the killer” (2001). Tadanobu Asano u glavnoj ulozi kao sadomazohistički jakuza. Ekstremno nasilje dolazi do te krajnosti da postaje komično. U jednom intervju kaže: „Zvoni moj mobilni. ‘Jel znaš za Ičija ubicu?’ Čujem glas producenta kojeg ne poznajem dobro, ali sa kojim održavam kontakte s vremena na vreme. Odgovaram: ‘O da, znam ga. Tip sa štitinicima koji opasno udara.’ Producent mi odgovara potvrdno. ‘Hoćeš da radiš to? Nemamo baš neki budžet!’, Ma, nema veze. Novcem ne možeš da kupiš sreću’ odgovrio sam. Početak filma je uvek ovakav.”

Svet od Miikea najviše uzima njegove filmove o jakuzama, njegove najkrvavije filmove, u kojima ima mnogo nasilja, brutalnosti, seksualne perverznosti. A njega to ne interesuje previše, jer on radi i druge stvari. Nasuprot filmovima koje sam do sada pomenula i u kojima se neumorno poigrava lošim ukusom, nalaze se vrlo estetski, umetnički filmovi poput: „Three… Extremes” segment „Box” (2004); A Big Bang Love (2006). „The Bird People in China” (1998) je predivan film o mladom japanskom biznismenu, koji poslom odlazi duboko u kinesku provinciju i tamo doživi svet i život na koji je potpuno zaboravio da postoji, zaljubljuje se u kineskinju plavih očiju. Našao se daleko od sveta koji poznaje i gde ljudi koje je upoznao možda nose tajnu letenja. Prelepe lokacije, ritam filma, odlična glumačka podela, prelepa humana priča i jedinstven Miike, kakvog ga ne poznaju ljubitelji „Ōdishon” i „Ichi the Killer”.

Više filmova na: http://issuu.com/cinemagazin/docs/cinemagazin_04

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s